Desanka Maksimović zasigurno je jedna od najznačajnijih pesnikinja srpske književnosti. Osim poezijom, bavila se i pisanjem proze za odrasle i decu. Tokom života objavila je preko pedeset knjiga, koje uključuju i zbirke pesama, zbirke pripovetki, putopise , romane i prozu za decu i mlade. Ipak, unatoč plodnom stvaralačkom životu, ostala je najpoznatija po svojim pesmama. Iako se naoko čine razigrane, devojačke, one su zapravo i duboko osećajne, karakteristične po njenom lirskom izrazu.
Lirski izraz Desanke Maksimović odlikuje se jednostavnim, ali strogo određenim formama, koje ipak uspevaju da iznesu iskrenost i jasnoću stihova. Ovako čitaoc ima priliku da nesputano prodre u samu bit njene poezije, kojom se otvara sa iskrenošću i nepokolebljivošću. U svojim pesmama, pesnikinja iznosi svoj stav prema svetu koji je neočekivano pozitivan i iskren te iskazuje ništa drugo nego dobrotu. Stoga su i teme ovih pesama pre svega iznošenje iskrenih ljubavnih osećanja, prikazivanje nepravdi i nastojanje da se one isprave te političke teme, u kojima želi da postigne to isto. Čitaoci mogu da se poistovete sa svim njenim pesmama, pogotovo onim ljubavnim, jer svi prolazimo kroz slična stanja ne samo u osećajnom, nego i društvenom smislu.
Ideje koje je poezija Desanke Maksimović iskazivala uvek su se ticale slobode, odanosti, hrabrosti i dobrote. Glavna zadaća ovih pesama uvek je bila ukazati na dobrotu, plemenitost, ponos prema onome što imamo i jesmo, ali i otvorenost prema onome što je različito od našeg, kao što su to druge vere, druge kulture, ubeđenja i stavovi. Desanka je prihvaćanje tuđih mana i slabosti podržavala najprije isticanjem svojih slabosti i mana. Ipak to nije činila kako bi se samoosuđivala ili kažnjavala, već kako bi svojim primerom pokazala da smo svi ljudi, nesavršeni i grešni, ali sposobni da se poboljšamo i popravimo te time dosegnemo bolju verziju sebe.
Jedna od najboljih dijela Desanke Maksimović je njena zbirka pesama “Tražim pomilovanje”, a najpoznatije pesme su joj “Devojačka molba”, “Selice”, “Strepnja”, “Predosećanje”, “Prolećna pesma”, “Opomena”, “Tražim pomilovanje” i “Spomen na ustanak”.
Žena muškarcu – analiza pesme
“Žena muškarcu” pesma je Desanke Maksimović koja u prvom redu izražava čežnju. Motiv čežnje osnovni je motiv pesme i to je jasno već od prvih stihova. Ista atmosfera i ista osećanja kroz pesmu se održavaju bez velike dinamike. Čežnja se ćuti u svakom stihu, uvek je postojana, bez velikih oscilacija. To je jedino što pesmu održava i ritmički stabilnom, s obzirom na to da nema rime, stihovi su nejednakih duljina, a i strofe su nejednake, ali ipak napisane samo kao tercine, katreni i kvintine.
Pesma započinje snažno, jednim jasnim uzvikom čežnje koja prelazi u očaj, a izražava se u molbi čak i nepoznatom čoveku koji ima moć barem malo da ublaži ta osećanja:
O, ma ko da si, ostani
noćas kraj moga skuta,
nikuda ne polazi.
Ovi stihovi su i zapoved i stoga još moćniji u svome izrazu. Čežnja je izražena i u sledećim stihovima:
Za onim čega nema
duša mi gori i luta,
i gori, jer sve prolazi.
Metafora “duša mi gori” gotovo pa je sama definicija čežnje. Vrlo jednostavno opisuje osećaj boli, ljubavi i nezadovoljene strasti koja ne može da se ugasi. Ovo je samo početak opisivanja tog osećanja koji se proteže kroz celu pesmu. Jedino što taj osećaj ublažava je ubacivanje motiva ljudi u trećoj strofi. Oni su jedini koji remete osećaj pripadnosti i blaženstva. Motiv ljudi ima pomalo negativnu konotaciju. U odnosu na dvoje zaljubljenih, oni uvek unose nemir. Ljudi su ti koji često pokušavaju razdvojiti dvoje koji se vole, bilo svojim šaputanjima i tračevima, bilo ljubomorom ili lažnim moralom. Od ljudi se dvoje zaljubljenih najčešće treba skrivati, kako im ne bi postali meta. Upravo to vidimo u sledećim stihovima:
I čini mi se, negde ljudi sad
prolaznost imaju na umu,
pa će doći noćas na naš breg
da spokojno svega se odreku.
Večno nihaju jasike na drumu
dušu nemirnu.
Ćute blago plaveti neba i teku.
Motiv brega ovde je metaforički. Lirski subjekat ovde ne misli doslovno na breg, nego na mesto koje je samo njihovo. Ono je posebno i ne mora biti niti ništa fizičko, već možda samo osećanje, mesto u srcu, u mislima ili snovima. Svejedno, ono bi trebalo da bude zaštićeno od ostalih ljudi koji samo unose nemir.
Ali već u sledećim stihovim, pesnikinja se ponovo vraća na sebe i predmet svoje ljubavi i žudnje. Ona pre svega želi intimu. Intima joj je važnija od strasti. To vidimo u strofi u kojoj moli da je pogladi neženo i blago i samo kaže “reč što greje”. Osećanje sigurnosti i utehe pesnikinji je važnije od bilo koje telesne ugode. Ovi stihovi su u opreci sa onima koji slede. Dok oni prikazuju utehu i prisnost, sledeći prikazuju bol i samoću:
Srce je moje pusto,
dušu mi mori osama,
i boli, jer prazno sve je.
Motiv praznine ujedno prikazuje i beznadnost, jer jedino je ona neutešna. Čak i kod boli imamo nadu da će prestati, a kod praznine sve je jednolično, pusti, crno i beznadno. Uvećava ga ponovno pojavljivanje motiva ljudi, samo što ljudska destruktivnost i jal više se ne prikazuje kao kolektiv, već kao jedinka.
I čini mi se, negde u blizini
rođeno srce da nekome smeta,
pa ce doći noćas na naš breg
da nasmeje se svemu što biva.
Lirski subjekat boji se da će doći netko od tih ljudi kojima bi njena ljubav moga smetati i onda im se narugati. Njoj je sramota gora od pretnje da će izgubiti ljubav. Sramota će se očitovati u smehu, u podsmehu, koji omalovažava ljubav, čini je glupom i detinastom i je gore nego da se ljubav smatra pretnjom i pokušava prekinuti.
Bojzan da će njena ljubav biti neshvaćena ljudima iskazana je i u sledećim stihovima:
I čini mi se, nedaleko negde
od tuga teških ljudi boluju,
pa će doći noćas na naš breg
da radosno svi poumiru.
Ovo je ujedno i bojazan da ljubav ljudima nije samo neshvaćena, nego da su oni i nesrećni zbog toga. Lirski subjekat ujedno i želi ljude, suoseća s njima, ali ih se i boji. Motiv teških tuga su metafora za modernu svest u kojoj se čini da ljudi imaju sve manje vremena za osećaje i ona se koriste tuđem srećom kako bi ublažili svoju nesreću – što ni uz najbolju nameru ne završi dobro.
Desanka Maksimović biografija
Desanka Maksimović srpska je pjesnikinja rođena 1898. godine. Njezino stvaralaštvo trajalo je punih sedamdeset godina. Njezine prve objavljene pjesme izašle su u časopisu “Misao” daleke 1920. godine. Objavila je u svom stvaralaštvu čak četrdeset knjiga proze, poezije i putopisa.
Za cijelo vrijeme svoga književnog stvaralaštva, ona je u prvom redu bila pjesnik koji je pjevao o svom domu, o ljubavi i intimi te, a objavila je i velik broj pjesama za djecu.
Najviše se istakla po socijalnoj, ljubavnoj i rodoljubnoj poeziji i to skrivenih i tihih emocija. Njezine pjesme u bogate osjećajima nade, ushićenja, ljubavi, čežnje, patnje i tajne.
Desanka je pjesnikinja koja je pisala cijeli svoj životni vijek. Pisala je poeziju, prozu i putopise. Najviše uspjeha kod čitatelja je ostvarila poezijom razne tematike: socijalne, ljubavne i rodoljubne.
Desanka svoje čitatelje i svakog čitatelja posebno doživljava kao osobnog prijatelja koji čita o njenoj intimi, ljubavi, strahovima, željama, nadanjima.
Ta veza koju ona osjeća s čitateljem je veoma duboka i intimna, ona svoje najdublje tajne dijeli s čitateljem. Njene riječi i osjećaji izraženi kroz stihove su iskreni i to je najveća ljepota u njenom pisanju.
Njezina najpoznatija djela su: “Zeleni vitez”, “Govori tiho”, “Pamtiću sve”, “Zovina svirala”, “Otadžbino, tu sam”, “Miris zemlje”, “Praznici putovanja” i mnoge druge.
Umrla je 1933. godine.
Autor: V.B.
Komentariši