Desanka Maksimović zasigurno je jedna od najznačajnijih pesnikinja srpske književnosti. Osim poezijom, bavila se i pisanjem proze za odrasle i decu. Tokom života objavila je preko pedeset knjiga, koje uključuju i zbirke pesama, zbirke pripovetki, putopise , romane i prozu za decu i mlade. Ipak, unatoč plodnom stvaralačkom životu, ostala je najpoznatija po svojim pesmama. Iako se naoko čine razigrane, devojačke, one su zapravo i duboko osećajne, karakteristične po njenom lirskom izrazu.
Lirski izraz Desanke Maksimović odlikuje se jednostavnim, ali strogo određenim formama, koje ipak uspevaju da iznesu iskrenost i jasnoću stihova. Ovako čitaoc ima priliku da nesputano prodre u samu bit njene poezije, kojom se otvara sa iskrenošću i nepokolebljivošću. U svojim pesmama, pesnikinja iznosi svoj stav prema svetu koji je neočekivano pozitivan i iskren te iskazuje ništa drugo nego dobrotu. Stoga su i teme ovih pesama pre svega iznošenje iskrenih ljubavnih osećanja, prikazivanje nepravdi i nastojanje da se one isprave te političke teme, u kojima želi da postigne to isto. Čitaoci mogu da se poistovete sa svim njenim pesmama, pogotovo onim ljubavnim, jer svi prolazimo kroz slična stanja ne samo u osećajnom, nego i društvenom smislu.
Ideje koje je poezija Desanke Maksimović iskazivala uvek su se ticale slobode, odanosti, hrabrosti i dobrote. Glavna zadaća ovih pesama uvek je bila ukazati na dobrotu, plemenitost, ponos prema onome što imamo i jesmo, ali i otvorenost prema onome što je različito od našeg, kao što su to druge vere, druge kulture, ubeđenja i stavovi. Desanka je prihvaćanje tuđih mana i slabosti podržavala najprije isticanjem svojih slabosti i mana. Ipak to nije činila kako bi se samoosuđivala ili kažnjavala, već kako bi svojim primerom pokazala da smo svi ljudi, nesavršeni i grešni, ali sposobni da se poboljšamo i popravimo te time dosegnemo bolju verziju sebe.
Jedna od najboljih dijela Desanke Maksimović je njena zbirka pesama “Tražim pomilovanje”, a najpoznatije pesme su joj “Devojačka molba”, “Selice”, “Strepnja”, “Predosećanje”, “Prolećna pesma”, “Opomena”, “Tražim pomilovanje” i “Spomen na ustanak”.
Ja i ja – analiza pesme
“Ja i ja” je misaono-refleksivna pesma Desanke Maksimović. Budući da su pesme ove autorke uglavnom ljubavnog i pejzažnog karaktera, osveženje je čitati i jednu koja to nije. U ovoj pesmi lirski subjekat, odnosno pesnikinja, govori sama o sebi, odnosno onoj strani sebe koja je čini takvom kakva jest, ali koju ne voli previše. To je ona sumorna strana čovjeka, koja ne može ničemu da se raduje i koja u svemu vidi nešto loše. Takva odlika je vrlo neugodna za osobu. Čini se da baca senku na sve, i koliko god okolnosti bile sigurne, udobne ili radosne, ipak se javlja sumnja koja ih zaseni. Pesnikinja već na početku pesme ističe da bi volela ostaviti nakratko taj deo sebe, samo kako bi mogla da vidi kakav je osećaj bezbrižno uživati u životu. Istovremeno, svesna je da protiv sebe ne može i da će sa tom svojom odlikom i da umre.
Pesma započinje stihovima:
O kad bih mogla samo jednom ja
nekuda iza bregova
pobeći od sebe.
Ovo je verovatno želja gotovo svih ljudi – samo na kratko pobeći od one loše strane sebe, zbog koje nam se čini da nikada ne možemo da budemo potpuno srećni. Tko zna kako bi svet izgledao kako bi se digla koprena stalne sumnje, propitivanja i straha? Svet bi onda možda bio lepše mesto. Pesnikinja misli da bi joj bekstvo od sebe donelo slobodu. To vidimo po sledećim stihovima u kojima kaže da bi u tom slučaju sama i vedra jurila kroz šume i livade. Te pesničke slika jasna su metafora slobode, oslobođenja od sopstvenih okova koje nas drže na mestu. Ta sloboda metafora je u metafori – trčanje kroz šume i livade zapravo je prolazak kroz život s osećajem da možemo učiniti što god poželimo. Da se motiv slobodne odnosi na celokupan život, potvrđuju sledeći stihovi:
U život bih se zagnjurila,
svakom bih ruku pružala.
Sa strašću bih se požurila:
da vidim u životu kako je,
duša nečija ako je
za radost stvorena.
Osim za slobodom, kako vidimo u navedenim stihovima, lirski subjekat traga i za radošću. Ona pretpostavlja da postoje ljudi stvoreni za radost. Sebe ne smatra takvom osobom, ali zapravo se postavlja pitanje postoji li takva osoba uopšte. Možda se ljudi ne rađaju sa dušom stvorenom za radost, možda dušu za radost stvaraju za života.
Ipak, lirski subjekat misli da je od rođenja predodređena za sumornost, kao da je to nešto od čega ne može da se odbrani. Vidimo to u stihovima:
Jer od rođenja sa mnom,
ma kud se makla,
idem ja večno sumorna.
Lirski subjekat, odnosno pesnikinja, jasno odvaja sopstvenu ličnost od one „sumorne“, iako je to zapravo njena osobina, a ne podvojenost. Ipak, personifikujući svoju sumornost, daje joj veći kredibilitet. Odvaja se od nje i time rešava odgovornosti što je takva kakva jest. Istovremeno ona tu svoju osobinu prihvaća, ali bi i volela da može da je se reši. Svoj želju iskazuje i daljnjim stihovima u kojima naglašava koliko primećuje lepotu u određenim stvarima, ali da jednako toliko voli i one koje ne bi trebala da voli:
A meni se uvek dopadalo:
kad su tice kroz noć letele,
kad je lišće tiho opadalo;
kad su senke u sen sletale,
kad me ljudi nisu voleli,
kad su stvari duši smetale.
Oduvek je jedna ja slutila
kobi, suze i bolove,
i radosti moje sve pomutila.
Iako joj je jasno da ova njena sumornost muti njene radosti, ona ipak u njoj donekle i uživa. U sledećem stihu kaže “Oduvek me slatko zlostavljala…”. Primećujemo oksimoron u izrazu “slatko zlostavljala”. Time potvrđuje da uživa u toj svojoj osobnosti da ne može da se prepusti radosti. Lirski subjekat uživa u svome mraku, u turobnosti. Ono je čini onime što zapravo jesti i bez toga ne bi bila osoba kakva jest. Verovatno upravo iz toga i crpi inspiraciju za svoju umetnost i bez toga ne bi bila potpuna niti prepoznata, a ono najvažnije – ni posebna.
Ipak, lirski subjekat kao da žali što je tome tako. Kao što smo rekli – istovremeno pati zbog svoje sumornosti, ali u njoj i uživa. I svesna je da že tako da bude do kraja života:
Znam, umreću i ostariću;
a nju uvek mladu,
uvek žednu bolova
na zemlji ostaviću
Pesma je napisana u četiri strofe nejednake duljine. Prva je sastavljena od 12 stihova, druga od tri, treća od devet i četvrta od sedam. Stihovi su nejednake duljine i u njima nema rime, ali ima igra slogovima, vokalima i suglasnicima, pa se čini da je nekakav sklad rimovanja ipak postignut. Ipak, budući da je on nestalan, pesma je ritmički haotična, što uvelike pridonosi dinamici pesme. Zbog svoje dinamike, pesma zvuči pomalo pripovedno, što je odlično za iznošenje ove teme i ideje.
Desanka Maksimović biografija
Desanka Maksimović srpska je pjesnikinja rođena 1898. godine. Njezino stvaralaštvo trajalo je punih sedamdeset godina. Njezine prve objavljene pjesme izašle su u časopisu “Misao” daleke 1920. godine. Objavila je u svom stvaralaštvu čak četrdeset knjiga proze, poezije i putopisa.
Za cijelo vrijeme svoga književnog stvaralaštva, ona je u prvom redu bila pjesnik koji je pjevao o svom domu, o ljubavi i intimi te, a objavila je i velik broj pjesama za djecu.
Najviše se istakla po socijalnoj, ljubavnoj i rodoljubnoj poeziji i to skrivenih i tihih emocija. Njezine pjesme u bogate osjećajima nade, ushićenja, ljubavi, čežnje, patnje i tajne.
Desanka je pjesnikinja koja je pisala cijeli svoj životni vijek. Pisala je poeziju, prozu i putopise. Najviše uspjeha kod čitatelja je ostvarila poezijom razne tematike: socijalne, ljubavne i rodoljubne.
Desanka svoje čitatelje i svakog čitatelja posebno doživljava kao osobnog prijatelja koji čita o njenoj intimi, ljubavi, strahovima, željama, nadanjima.
Ta veza koju ona osjeća s čitateljem je veoma duboka i intimna, ona svoje najdublje tajne dijeli s čitateljem. Njene riječi i osjećaji izraženi kroz stihove su iskreni i to je najveća ljepota u njenom pisanju.
Njezina najpoznatija djela su: “Zeleni vitez”, “Govori tiho”, “Pamtiću sve”, “Zovina svirala”, “Otadžbino, tu sam”, “Miris zemlje”, “Praznici putovanja” i mnoge druge.
Umrla je 1933. godine.
Autor: V.B.
Komentariši