Verujem

Desanka Maksimović zasigurno je jedna od najznačajnijih pesnikinja srpske književnosti. Osim poezijom, bavila se i pisanjem proze za odrasle i decu. Tokom života objavila je preko pedeset knjiga, koje uključuju i zbirke pesama, zbirke pripovetki, putopise , romane i prozu za decu i mlade. Ipak, unatoč plodnom stvaralačkom životu, ostala je najpoznatija po svojim pesmama. Iako se naoko čine razigrane, devojačke, one su zapravo i duboko osećajne, karakteristične po njenom lirskom izrazu.

Lirski izraz Desanke Maksimović odlikuje se jednostavnim, ali strogo određenim formama, koje ipak uspevaju da iznesu iskrenost i jasnoću stihova. Ovako čitaoc ima priliku da nesputano prodre u samu bit njene poezije, kojom se otvara sa iskrenošću i nepokolebljivošću. U svojim pesmama, pesnikinja iznosi svoj stav prema svetu koji je neočekivano pozitivan i iskren te iskazuje ništa drugo nego dobrotu. Stoga su i teme ovih pesama pre svega iznošenje iskrenih ljubavnih osećanja, prikazivanje nepravdi i nastojanje da se one isprave te političke teme, u kojima želi da postigne to isto. Čitaoci mogu da se poistovete sa svim njenim pesmama, pogotovo onim ljubavnim, jer svi prolazimo kroz slična stanja ne samo u osećajnom, nego i društvenom smislu.

Ideje koje je poezija Desanke Maksimović iskazivala uvek su se ticale slobode, odanosti, hrabrosti i dobrote. Glavna zadaća ovih pesama uvek je bila ukazati na dobrotu, plemenitost, ponos prema onome što imamo i jesmo, ali i otvorenost prema onome što je različito od našeg, kao što su to druge vere, druge kulture, ubeđenja i stavovi. Desanka je prihvaćanje tuđih mana i slabosti podržavala najprije isticanjem svojih slabosti i mana. Ipak to nije činila kako bi se samoosuđivala ili kažnjavala, već kako bi svojim primerom pokazala da smo svi ljudi, nesavršeni i grešni, ali sposobni da se poboljšamo i popravimo te time dosegnemo bolju verziju sebe.

Jedna od najboljih dijela Desanke Maksimović je njena zbirka pesama “Tražim pomilovanje”, a najpoznatije pesme su joj “Devojačka molba”, “Selice”, “Strepnja”, “Predosećanje”, “Prolećna pesma”, “Opomena”, “Tražim pomilovanje” i “Spomen na ustanak”.

Verujem – analiza pesme

“Verujem” je misaono refleksivna pesma Desanke Makismović u kojoj se autorka osvrće na svoja lična ubeđenja o svetu i životu. Za razliku od većine njenih pesama, koje u sebi uvek imaju nešto sumorne atmosfere, ova je posve vedra, pozitivna, puna nade i lepih osećanja, a da pritom nije ni malo naivna. Pesma se sastoji od dve strofe. Prva je uvodna, napisana u formi distiha, a drugu čine 17 stihova, izbrojanih kao rečenice od kojih svaka počinje sa reči “verujem”. Stihovi nalikuju rečenicama, odnosno proznom obliku pisanja, jer su napisani bez rime, nejednakih duljina, odvojenih motiva i gotovo nemaju elemente koji bi ih povezivali sa lirskim djelom. Ipak, ovako sakupljeni, stihovi imaju zajedničku temu i ideju – iskazati ubeđenja lirskog subjekta, iskazana stilskim figurama i lepim pesničkim slikama, na veoma poetičan način. Dakle, iako strukturalno delo ne nalikuje na tipičnu pesmu, sadržajno ona to definitivno jeste.

Pesma započinje stihovima:

Stala sam poslednji put pred staru slikovnicu
I ispovedila se šapatom:

Ovaj uvod odlično je najavljivanje “ispovedi” koja će uslediti. Ispoljavanje svojih verovanja doista zvuči kao vrsta ispovedi, jer je nepokolebljivo, jasno, intimno, vrlo lično za autorku, ali i čitatelja. Ta nepokolebljivost ne vidi se samo u sadržaju, nego i u formi, za koju smo već pomenuli da je netipična za lirsku pesmu. Ali ta netipičnost daje joj posebnu draž. Čini je nesvakidašnjom, jasnom, gotovo pa ekspresivnom. Stihovi kao da su napisani u dahu, ali opet itekako promišljeni.

Pa tako lirski subjekat kaže da veruje u proleća ljubavi i njegove bujice. To je prekrasna metafora koja označava početke ljubavi, odnosno zaljubljenost dok je još velika, moćna, topla i puna mogućnosti. Motiv “bujica” simbol je osjećaja, odnosno njihove snage. Zaljubljenost se i inače u književnosti smatra veoma moćnom, jer zaljubljeni ljudi spremni su učiniti što god treba za one koje vole. Sledeći stih kaže da lirski subjekat veruje u “nebesa lepote”. To je hiperbola koja vrlo jasno opisuje sve ono magično i lepo što nas okružuje, bez obzira koliko malo i možda na prvu – beznačajno – izgledalo. Na ovu misao nadovezuje se sledeći stih “Verujem u dušu duge, praskozorja i sutona”. Jasno je da ovi motivi, osim što predstavljaju nešto nebesko, grandiozno, nešto van čovekova uticaja i dosega, a opet nešto što može da vidi i oseti, predstavljaju i lepotu boja. Duga, suton i praskozorje odlikuju se snažnim, impresivnim bojama. Sve troje delo je prirode, nešto svakodnevno, a opet toliko lepo da može da nas ostavi bez daha.

Nakon motiva iz prirode, pesnikinja se okreće motivima koji se vezuju uz misaonost. Kaže da veruje i “antene što ih nosi u snovima”. Ova metafora označava ljudsku duhovnu povezanost sa svetom, svemirom, svime što nas okružuje. Mnogi veruju da samo upravo u snovima posebno povezani s duhovnom stranom, ako ništa, u snovima nam je um slobodan i mnogi dobiju ideje upravo tada. Motiv “antene” može se odnositi upravo na to – povezanost autorke sa duhovnim dijelom sebe, koja je najjača dok sanja. To potvrđuju i sledeća dva stiha:

Verujem u slutnje, strepnje i nagoveštaje,
Verujem u prizvuke

Pesnikinja je definitivno povezana sa svojom duhovnom stranom i veruje da je ovaj svet više od onoga što vidimo i osetimo sa pet telesnih čula. Ona veruje i u ono što oseti svojim šestim čulom, a što se odnosi na onozemaljsko ili, bolje rečeno, duhovno. Pesnikinja navodi da veruje i u one stvari koje mogu da se smatraju negativnima, kao što je bol ili naivno srce. Ali ona shvaća da bez boli nema i radosti, pa i nju prihvaća. Također, ističe da je radije emotivna i naivna, čak i ako je to povredi, nego da je tvrdi, bezosećajna i bez tuge i bez sreće:

Verujem u bolove koji se zorama leče,
Verujem u srca koja može sve raniti

Atmosfera uzvišene naivnost nastavlja se i u daljnjim stihovima:

Verujem u radost praštanja
Verujem u bezazlenost ljudi, zmija i zveri,
Verujem u nevinost prvih grehova

Sve ono što ljudi lako osuđuju, što smatraju opasnim, lirski subjekat prihvaća, prigrli i vidi lepim. To se više ne može ni nazvati naivnošću, nego uzvišenošću. Ona vidi lepotu u stvarima koje se lako osuđuju. Ne podliježe kolektivnom mišljenju, nego stvara sopstveno.

U poslednjim stihovima, pesničke slike autorka gradi oko vode:

Verujem u nepovratnost i rastanke kraj vode,
Verujem u reku zaborava i njenu beskonačnost

Voda, pogotovo reka, uvek su bili simboli prolaznosti, ali i sapiranja starih grehova i otvaranja mogućnosti za nove, čiste početke. Upravo o tome govori i ovi stihovi. Pesnikinja veruje u “rastanke kraj vode”, što se može protumačiti i metaforički i doslovno. Sastanci ljubavnika ili prijatelja doista se često odvijaju pored voda, jer oko njih su često i šetnice. Ipak, rastanak kraj vode može značiti i nečiji definitivni odlazak. Odlazak staroga u nepovrat, što ostavlja mjesta za dolazak nečeg novog.

Isto tumačenje ima i motiv “reke zaborava”. Ako reka nešto odnese, to se više nikada ne vraća. Tako je i rekla zaborava konačno otpuštanje i zaboravljanje nečega što više neće imati nikakvog uticaja na naše živote. U tome je njegova beskonačnost.

Desanka Maksimović biografija

Desanka Maksimović srpska je pjesnikinja rođena 1898. godine. Njezino stvaralaštvo trajalo je punih sedamdeset godina. Njezine prve objavljene pjesme izašle su u časopisu “Misao” daleke 1920. godine. Objavila je u svom stvaralaštvu čak četrdeset knjiga proze, poezije i putopisa.

Za cijelo vrijeme svoga književnog stvaralaštva, ona je u prvom redu bila pjesnik koji je pjevao o svom domu, o ljubavi i intimi te, a objavila je i velik broj pjesama za djecu.

Najviše se istakla po socijalnoj, ljubavnoj i rodoljubnoj poeziji i to skrivenih i tihih emocija. Njezine pjesme u bogate osjećajima nade, ushićenja, ljubavi, čežnje, patnje i tajne.

Desanka je pjesnikinja koja je pisala cijeli svoj životni vijek. Pisala je poeziju, prozu i putopise. Najviše uspjeha kod čitatelja je ostvarila poezijom razne tematike: socijalne, ljubavne i rodoljubne.

Desanka svoje čitatelje i svakog čitatelja posebno doživljava kao osobnog prijatelja koji čita o njenoj intimi, ljubavi, strahovima, željama, nadanjima.

Ta veza koju ona osjeća s čitateljem je veoma duboka i intimna, ona svoje najdublje tajne dijeli s čitateljem. Njene riječi i osjećaji izraženi kroz stihove su iskreni i to je najveća ljepota u njenom pisanju.

Njezina najpoznatija djela su: “Zeleni vitez”, “Govori tiho”, “Pamtiću sve”, “Zovina svirala”, “Otadžbino, tu sam”, “Miris zemlje”, “Praznici putovanja” i mnoge druge.

Umrla je 1933. godine.

Autor: V.B.